1.јануара по старом јулијанском календару, а 14. Јануара по новом, грегоријанском, наша света Црква слави празник Обрезања Господњег и празник светог Василија Великог. Овог дана Црква не слави Нову годину.
Црквена нова година је у септембру. Богослужбене књиге које користимо у Цркви почињу од Септембра, следећи византијски начин рачунања времена. Дакле, данашњи датум нема везе са православном, нити са Црквеном Новом годином, нити са Српском.
Најправилније је рећи, Нова година по Јулијанском календару.
Јулијански календар, осим наше, српске патријаршије, користе и Руска, Грузијска и Јерусалимска патријаршија, дакле четири од девет патријаршија. Васељенска, Александријска, Антиохијска, Румунска и Бугарска патријаршија нису прихватиле нов, грегоријански, католички, календар, како многи погрешно тврде, већ су прихватили реформисан грегоријански календар, по реформи нашег великог научника Милутина Миланковића, задржавши пасхалију, односно традиционални начин празновања васкрса.
Ове Цркве нису овакве измене увеле самоиницијативно, већ саборски, саборском одлуком.
Како нам библијски писац напомиње у првој књизи Мојсијевој, Бог је дао људима сунце, месец и звезде да буду знаци временима, данима и годинама и да по њима рачунамо време.
Једна година, као и само њено трајање, коју данас узимамо здраво за готово у трајању од 365 дана, уствари уопште не траје толико. Година дана је период колико је потребно земљи да обиђе око сунца, а то износи 365 дана и шест сати. Пошто постоји шест сати вишка, донесена је одлука да се сваке четврте године дода још један дан, те године рачунамо као преступне и оне трају 366 дана. Сваке преступне године, сетите се овога када додамо 29. фебруар у наш календар, да тај дан који додајемо уопште није 29. Фебруар, већ може бити и било који други дан. И да та преступна година уопште не траје дан дуже, већ је потпуно иста као и претходна, као и следећа и траје, да будем прецизан 365,2422 мада и ова моја прецизност није потпуно валидна, јер ћете пронаћи разне различите вредности о трајању еклиптике (елипсоидног пута око сунца) који износи од 365, 256363 до чак 365,4.
Ми као човечанство још увек не знамо колико траје једна година, нити који је данас дан. Међутим да би могли да функционишемо, под привидом реда, поретка и законитости ми користимо потпуно нетачан сунчев календар.
Да подсетимо само да Октавијан Август није желео да његов месец, август, буде краћи од јула, месеца посвећеног Јулију Цезару, и да због тог оба суседна месеца јули и август имају по тридесет један дан.
Тако је свака расправа која се води у црквеним круговима о старом или новом календару потпуно бесмислена, јер су и један и други календар, потпуно нетачни.
С друге стране, осим сунчаног календара, постоји и месечев календар. Наиме многи стари народи, а готово сви на блиском истоку, међу њима и старозаветни Јевреји, користили су месечев календар. Реч је о једном циклусу месеца, на основу ког и месец, као мера рачунања времена носи име. Данас један део празника у Црквеном календару рачунамо по сунчевом календару, то су такозвани непокретни празници, а други део празника у Црквеном календару славимо и празнујемо на основу месечевог календар, то су такозвани покретни празници.
Чим Црква почиње да се сабира и да доноси важне одлуке о свом функционисању, дошло је до потребе да се реши питање календара. Тако је на првом васељенском сабору у Никеји, почетком четвртог века, уз присуство готово свих епископа и уз присуство самог ромејског цара, донесена одлука о празновању Васкрса. Такозвана пасхалија.
Пасхалија осим датума празновања Васкрса, подразумева и одређивање датума празновања свих празника везаних за Васкрс: празника Цвети, лазареве Суботе, Великог Четвртка, Великог Петка, Спасовдана, Свете Тројице…
На овом великом црквеном сабору донесена је одлука де се Васкрс слави пратећи месечев, а не сунчев календар, тако, Васкрс се слави у недељу после пролећне равнодневнице јеврејског месеца Нисана.
Ми данас имамо обичај да кажемо да се празновање Васкрса помера и да је Васкрс покретан празник, а то наравно није истина. Васкрс је сваке године у исто време, по месечевом календару(месечевих мена), помера са по сунчевом календару, који је, како што смо видели нетачан.
Док Божић или Богојављање можемо славити било кад, потпуно је неважно, јер се ти празници и нису догодили у време у које их славимо , прослављање Васкрса је постало део Црквеног учења, нешто што је за нас хришћане веома важно.
Зашто је то тако?
Зато што је датум празновања васкрса постао оно што ми у Цркви зовемо догма. Догма није мртво слово на папиру које ми без поговора поштујемо, већ вечна и непроменљива, откривена истина. Догма је учење које прожима све поре Цркве, од патријарха и епископа, до најобичнијег верника. Догма је оно што прожима Цркву толико снажно, да Црква сваку своју догму емпиријски подржава и искуствено осећа и самим тим и доказује. Када би смо изменили неку од догми, сам живот Цркве би био угрожен, и уместо да остане есхатолошка заједница, заједница чији је идентитет у Царству Божјем и чији је задатак спасавање људи од смрти, Црква би постала заједница која не успева да спасе људе од смрти, као што се десило у јеретичким заједницама.
Тако је датум прослављања Васкрса за цркву толико истинит, да о њему нема разговора, он је истинска догма. На који начин искуствено можемо доказати да је Васкрс баш тад када га прослављамо. Ако оставимо по страни неко пијетистичко тумачење, позивајући се на апостола Павла који каже да чак и онај који не познаје откривен божански закон, има закон у свом срцу, који може да следи, па свако од нас у срцу осећа да је тај дан, дан Васкрса нешто посебно, дан који је, како сам више пута рекао исходишна тачка нашег живота и циљ наше вере. Поред осећаја, који нису доказиви, имамо благодатни огањ. Сваке године се у Јерусалиму, на Христовом гробу у очи васкрса, спушта огањ са неба.
Многе безбожне власти су много пута током Црквене историје покушавале да зауставе силазак благодатног огња, али нису успевала. Огањ се сваки пут спуштао баш тад, у дан који су свети оци, првог васељенског сабора одредили за датум празновања Васкрса, очигледно по Божијем надахнућу.
Захваљујући читавој пометњи око календара, велика већина верника сматра да ми заправо славимо Божић 7. Јануара, а није тако. Српска православна Црква се држи јулијанског календара и слави Божић 25. Децембра по старом календару, сваком ко ми не верује, саветујем да погледа црквени календар у издању српске патријаршије и увери се да у рубрици у којој стоје датуми по старом календару, поред Божића стоји датум 25. Децембар, јер да подсетимо поново, Нова година је 1. Јануара, а не 14. Том логиком, аналогно, и Божић је пре нове године, 25. Такође је добар пример свети Никола. Наша света Црква, слави Светог Николу 6. Децембра. Опет, када би питали верне кад је свети Никола рекли би нам да је 19. Децембра.
Још већу пометњу уносе инстант верници, који у Цркву не долазе, са својим знањем стеченим на друштвеним мрежама и псеудо научним тврдњама, које на мени неки невероватан начин бивају прихваћене од мислећих, образованих људи.
Реч, је поново о „српској“ Новој години. Наиме, интернетом круже честитке о срећној новој Српској 7529. Години, још ће вам рећи да је овај најстарији српски календар НАСА потврдила као најтачнији.
Најпре, реч је о византијском начину рачунања времена. Наиме у хришћанском ромејском царству бројали су године од стварања света, уствари од датума, године за коју су они, погрешно сматрали да је свет створен. Ово није библијско становиште. У Библији нема такве хронологије која нас упућује када је свет створен. Библијски писци користе за датирање број година појединих владара, какав је и био обичај у Старом веку. Тако у Библији можемо прочитати да је Христос рођен у време власти цара Ирода, овако рођење Христово датирају и јеванђелисти и Матеј и Лука
У средњем веку се пак време бројало, како су они сматрали од стварања света. Отуд имамо записе да је законик цара Душана написан 6857., на смедеревској тврђави стоји да ју је деспот Ђурађ саградио у лето 6938. Године. Сматрало се погрешно да је свет створен 5508 године пре Христа. Тако ћете доћи и до година по нашем систему који данас користимо, а то е бројање година од рођења Исуса Христа, тако што ћете на 2021 додати 5508. Или од ових година са средњевековних споменика одузети 5508 и тако доћи до „правих“ година, односно оних од рођења Христа до данас. Ово је, понављам још једном, византијски, а не српски календар и био је присутан, свуда где је источно ромејско царство имало свој културни, верски и цивилизацијски утицај.
Наравно, ово није крај зачкољицама. Рекли смо да је нова година и за византијце, као и за нас у Цркви почињала септембра, а не јануара, тако је нова 7529. Година почела у септембру, а не у јануару.
Жао ми је што сам вам данас говорио о календару и вероватно само успео да вас још више збуним. Данас је требало говорити о Василију Великом, једном од најбрилијантнијих богослова, философа и религијских мислилаца свих времена, човека који је извршио револуцију у историји философије, написао свету литургију коју и данас служимо, створио прве монашке заједнице у манастирима, развио богословље о Духу Светом, написао Символ Вере.
Тако да ћемо причу о Василију, с правом названим Велики, оставити за неку следећу прилику.
Мир божији, Христос се роди.
Свештеник Стеван Стефановић